PL  RU  EN  FR  UA  SR  MK

ИКОНОСТАС СВЕТЛОСТИ


АДАМ СТАЛОНИ-ДОБЖАНСКИ


Потпис уметника, у виду готског амблема исплетеног од иницијала његовог имена и презимена : ASD, који представљају барку Светог Петра, на фону грчког крста.




Jан Сталони-Добжански. ИКОНОПИСАЦ

Прави иконописац се спрема на пут ван нашег света, на пут који не води кроз простор, него кроз време, у дане безвремене. Али то уопште нису оних знаменитих Шест Дана Стварања, време прошлости, него ера Царства Небескога, време без времена, епоха нове земље и новога Неба, који ће настати после обећаног другог доласка Сина Човечијега. Он улази на врата Града Божијег, који је био откривен Св. Апостолу Јовану, врата Новог Јерусалима, где ће му бити дано познање материјала од којег се гради светост. Тај материјал, то је одувек била красота. А пошто је неоцењива, она може да му се да једино као дар, под условом да се убудуће не служи никаквим земаљским материјалом за свој рад. Та обавеза налаже на „анђелског Мајстора'' одговорност и највеће могуће стваралачке и духовне захтеве, али му даје и значајне привилегије. Дозвољава му да се убеди у то, да је и он сам слика и прилика, образ и подобије, Саздатеља светова. Да позна и схвати да је и он, користећи се даровима Оца, у стању да ствара дела достојна Новог Јерусалима. Јер, како стоји у Откровењу Св Апостола Јована „донеће славу и част народа у њега (Откр. 21,26). Тиме се он разликује од земаљског мајстора који се, погружен у дела овога света, труди да направи портрет пале и грешне земље. И нема значаја да ли он пориче или осуђује грешност земаљску, или се њоме усхићује – четкица његова припада стварима пролазним, другостепеним, трулежним. Он је срастао са земљом, и у судњи дан ће с њом и да исчезне.

Прави иконописац је слободан од метежа овога света, он ништа не пориче, ништа се не труди да исправи, не покушава да поправи реалност. Штавише, он и не улази с њом у додир или узајамну узрочност, јер зна да је она, у принципу, непоправљива. Уместо тога, он предлаже другу, преображену реалност, која у својој првобитној пуноћи благодати, хармоније и лепоте, силази с висина Таворских. То је виђење достојно старозаветних пророка, али овога пута оно не наговештава долазак Месије с Неба на земљу, него узлажење ка Новом Јерусалиму, за Сином Човечијим на Небеса.

Али иконописац, улазећи на врата Новог Јерусалима, је дужан да испуни један, најтежи услов – он је дужан... да умре. Ко угледа лице Божије, дужан је да умре, како рече Господ Мојсију. После доласка Христовог, то значи оставити све земаљско иза себе, одрећи се светских радости, маштања и страсти, одбацити земаљско надање. И ако се враћа у наш свет, то је само својом четкицом.

Адам Сталони-Добжански је умро за свет и за самог себе, постао је глух и слеп за све земаљско, пролазно, записано на страницама светске историје. Он је подигао зид, кроз који није могла да допире до њега галама свакодневног живота. Зато му је и било дато да из Новог Јерусалима пренесе грешној земљи мрвице небеске лепоте, радости, силе, смисла. То је лепота чије је име икона. Јер главни његов задатак није било украшавање хришћанских храмова, чак ни стварање фресака, витража, икона, мозаика. Њему је била поверена много озбиљнија, а после се испоставило и много опаснија мисија. Он је постао земаљски кријумчар сјаја и силе небеске красоте.

Кријумчар, јер је земља од старина установила ембарго на лепоту и славу Небеског Јерусалима, и немилосрдно кажњава оне, који се усуде да наруше ту забрану. Онај ко у свом делу напомиње савршену лепоту, видљиву и невидљиву, саздану Божјом вољом, подвргава се у савременом свету исмевању и препрекама. Њему се не даје доступ до главних културних токова, он се маргинализује. Проглашава се за побуњеника, који нелегалним средствима напомиње људима да постоји и друга реалност. Па људи треба да забораве о њиховој небесној отаџбини – они сада имају нови задатак, да покорно марширају у сенци, у ропској колони палих створова, програмираних потрошача бесмислено пролазећих дана, погружених у наркотичну машту о земаљском рају, који је ту, одмах преко прага.

Икона нас буди из летаргичног сна, призива да раскинемо окове неподношљиве галаме свакодневице, и да се вратимо лепоти, слободи, да се вратимо у давно изгубљено стање чеда божијих, стање синова којима је дато право да Божанску четкицу превазнесу, заједно са својим Оцем, Творцем света, и да по благодати Његовој продуже да стварају лепоту. Икона, то је преступ, то је спасоносно нарушавање поретка. Зато тако често икона следи за Спаситељем, својом сопственом ViaDolorosa, својим сопственим путем страдања, на чијем крају је крст... крст иконоборства. Али се управо он и јавља доказом њене светости. Свако, ко упркос свету и његовим законима, чиста срца стоји пред иконом, кога као плаштом обавија и чува њен сјај и хармонија, тај је већ на путу спасења, он већ напушта тржницу овога света. Пијацу где је све новац, а новац све. А како купити красоту, ако она не васкрсне у нама? Али покушајте да изађете с њом у „овај свет'' – покушајте да овоме свету предложите лепоту која није „од овога света''. То је као да се од њега тражи да најзад призна да он још увек није савршен, да је мањкав, да коначни одговор није овде, него негде далеко, ван његових граница. Таква дрскост заслужује, из разумљивих разлога, одговарајућу казну.

Младост Адама Сталони-Добжанског се подударила с крвавим годинама револуције и грађанског рата у Русији, с првим годинама бољшевичког терора. Он је видео катастрофу лепоте, стојао је пред спаљеним и срушеним црквама, уништеним иконама и целим иконостасима. Једног летњег дана је чак био сведок чуда, када су се под слојем паучине на необјашњив начин обновиле фреске древног храма, који су бољшевици претворили у биоскопску салу. Али је право чудо било то, што је он сачувао лепоту у свом срцу, која га је водила и кроз хитлеровски строј за стрељање, и кроз страшна комунистичка мучилишта. Водила га је ка икони. Никад он није скренуо с пута, никад није посумњао, нити губио наду, никад се није покорио пред силом зла и презира, који су били судбина његовог поколења. Није прешао, као многи његови савременици, на тамну страну уметности, па да велича очигледну беду света, у коме је имао да живи, није хтео да се ваља у ругоби и грехопаду, који смо ми сами навукли на сироту земљу и себи на врат.

Награда за храброст овоме човеку била је његова слава, која укључује фреске у 32 цркве, православне и римокатоличке, а такође и преко 200 витражних провршина у преко тридесет храмова, православних, римокатоличкох, па чак и протестантских. Титанско дело обичног човека. Уосталом, нису цифре те које одређују вредност уметникових открића, него снага његовог стваралачког виђења. Адам Сталони-Добжански се вратио изворима црквене уметности, наслеђу из времена од пре прве византијске иконоборачке кризе, иконама рођеним од пламене вере, од мистичног усхићења, од поимања онога што је недоступно нашим очима, од чистоте срца, од силе нерукотворне.

Да, његове иконе, витражи, мозаици и фреске су нерукотворни. То су дела у чијем стварању је руком и четкицом човека управљала десница његовог Господа и Мајстора целокупне твари. Земаљски мајстор заслужује своје име само онда када послушно следи за својим великим, божанским Мајстором, за Саздатељем видљиве и невидљиве лепоте. Красота радова задивљује својом великолепношћу, али и једноставношћу. Они су дубоки, а у исто време их је лако обухватити једним погледом. Десетине нивоа и смислова, који су садржани у сваком лику изгледају тако јасни и разумљиви, као речник детета.

Витражи Адама Сталони-Добжанског показују највећи степен мајсторства – откривају тајну такозване „обрнуте хармоније'', то јест хармоније, која се рађа од сусрета најочевиднијих антиномија. Хајде да погледамо задивљујућу монументалност свих уметникових композиција без изузетка, огромних, као и најмањих. Њихова реална величина не игра никакву улогу. Тајна се крије у унутрашњој конструкцији ликова, који се увек заснивају на минијатури. Јер се монументалност не рађа од величине, него напротив, из своје супротности, из маленкости, која својим понављањем расте не само праволинијски, чак ни просторно, него се уздиже на непојмљиви степен An. Као планина, чија је величина састављена од мноштва каменога, као црква саздана од милиона незнатних цигала и црепова. Витражи – то је књига минијатура, које стрпљиво, страница за страницом, уздижу „OperaOmnia'' до коначног монумента.

Следећи даље тим истим путем, срећемо се са следећим степеном посвећености у ову тајну. То је плес крајње туђих једни другима, час геометријски тврдих, час меканих, такорећи „биолошких'' оловних жила. Оне се протежу између Неба и земље, као неки жичани мост, који дрхти у свом неуморном унутрашњем дисонансу, у својој унутрашњој напетости. Све док та напетост, та колебања сама не постану мост, на коме се мекана, трошна, пролазна материја земаљска среће с кристалном, савршеном, вечном субстанцијом небеском. Обе оне гледају с усхићењем на своју супротност, и то усхићење се преноси на посматраче и покорава њихова срца.

И најзад се приближавамо трћем степену мајсторства. То су дубине проточне светлости, које се њишу у кристалним плочицама стакла. Јер светлост је бег, покрет, стихија, и зато треба знати њену структуру, ако се она жели ухватити, обуздати. Задржати светлост на једном месту, али је не угасити. Да би се она, предахнувши, ипак све време устремљивала ка хоризонту. И мајстор је нашао патину, коју је поставио у заседу светлости, да би се сјај у њој преливао, искрио, али не одлазио. Патину солидну, структуре китових бркова, која се никако не повија пред таласима, него неуморно цеди воде овога света, разбија их, приморава их да теку обратно, да се враћају назад под стаклену површину.

Осим мајсторства саме форме и боје, има у уметниковим витражима и још једно, заиста коперниковско откриће. То је удвојено виђење витража, истовремено као живописне субстанце, и као скулптурне материје, која је саздана од игре светлости и сенке. Витражна стакла не представљају само арабеске боја, него и логични систем светлих и тамних сенки, које у преносу на црно-белу слику постају необично изражајне „барељефне'' композиције. Овде осликана раван поприма трећу димензију, почиње да осваја простор. На црно-белим фотографијама свих осталих, како средњевековних, тако и савремених витража, губи се великолепност и уметничка вредност представљених сижеа. А витражи Адама Сталони-Добжанског, у дијалогу црно-белог нису ништа мање моћни јер, поред тога што су живописни, још су и скулптурно виђење.

То су величанствени споменици вере, скулптуре саздане од светлости, испуњене бојама, дозване у живот из света кристала. Како је то могуће – у обичним кристалима, геометријским фигурама, квадратима, ромбовима, троугловима, уловити пулс, осетити дах? Па то је могуће само ако повериш своју четкицу Богу, и смерно очекујеш чудо. И тада се чудо и дешава, и чини да синови земаљски постају синови небески. То су, по уметничкој снази, портрети карактера достојних античких хероја. Погледи, гестови, позе персонажа не остављају никаквог места сумњи. Они долазе отуда, одакле се нико не враћа. А ипак су се, као пророк Илија, вратили ради нас. Очи и лица њихова бљеште сјајем другог живота, који може да постане и наше наслеђе. Они ћуте, они не треба ништа да говоре. Њихов поглед, који понире до дубине срдаца људских, све чини јасним. Они су водичи преко границе, на другу страну истинитог живота. Они су нам потребни, а и ми смо потребни њима због пуноће Цркве Божије. Њиховоодличје, палмамучеништва, нијебиласамоњихради.





| ГЛАВНА СТРАНИЦА | КОНТАКТ | НОВОСТИ | УМЕТНИК | СТВАРАЛАШТВО | КАТАЛОЗИ И МАТЕРИЈАЛИ | ФИЛМОВИ | ИЗЛОЖБЕ | ПОКРОВИТЕЉСТВА | Deep. © 2011-2018