PL  RU  EN  FR  UA  SR  MK

ИКОНОСТАС СВЕТЛОСТИ


АДАМ СТАЛОНИ-ДОБЖАНСКИ


Потпис уметника, у виду готског амблема исплетеног од иницијала његовог имена и презимена : ASD, који представљају барку Светог Петра, на фону грчког крста.




Jан Сталони-Добжански. ВИТРАЖ

На столу дужине три и ширине метар и по, лежи свитак хартије. Горњи углови су притиснути тешким теговима. Тек размотани свитак хоће да се врати у своје првобитно стање. То се дешава само с оним делом који виси испод стола. Утолико боље, барем не смета ногама.

Сто се налази у средини велике просторије, а испод њега сандук и неколико картона. Код улаза је још један сандук, а на њему постеља и вунени покривач с народним мотивима. На супротној страни су витрине, а у њима стотине књига, албума и свежњева с документима. На зидовима иконе и слике – неке у грубим дрвеним рамовима, а неке у древној, позлаћеној резбарији. Мноштво слика: пејзажи, коњи, портрети... Испод прозора отворени високи сандук. Из њега вире свијени цртежи и скице разне величине, једни још бели, а други покривени мозаиком геометријских мрља, из којих понегде вири око, или се пружа нечија рука.

А на столу друга једна рука покрива густом мрежом линија, само минут пре тога чисти, бели лист. Као да следи неки невидљиви образац, она брзим потезима прави врло јасан, и у исто време лаган цртеж – лаган да би у сваком тренутку линија могла да буде избрисана и пренета на друго место. Али то бива изузетно ретко, и најчешће изгледа да то уопште и није скица, већ готов цртеж. То још није крај, јер сада треба померити лист од дебелог папира за три метра, и бели, још увек слободни део, попунити новим линијама, које се идеално уклапају у већ завршени део посла, који је већ ишчезао на другом крају стола. И тако пет пута, јер је лист дуг око петнаест метара.

Скица је најзад готова, али то је тек прво слово у причи о уметнику и његовом раду. Свитак дебеле хартије се поново враћа у првобитни положај, поново се стављају тегови по угловима. Мала четкица се умаче у бочицу с тушем и креће по већ исцртаним линијама. Неке се линије цртају уз помоћ два метра дугачког лењира, друге следе лагани и сигурни ход руке, а треће, то су савршени кругови, које прави четкица везана танком струном, коју уметник придржава великим прстом друге руке у центру круга. Четкица се често умаче у бочицу с тушем, па црта беспрекорно танке и чисте линије. Ту је и друга, нешто крупнија четкица. Она ће цртати крупније, главне линије, контуру лица, руку, наборе одежди. Те крупније линије указују где треба применити дебље шипке олова приликом конструкције коначне форме витража.

Тек сада почињу да се појављују први елементи коначног изгледа. Стотине линија образују богату, али врло уравнотежену композицију, где се мноштво нежнијих елемената везује за чврсту мрежу крупнијих линија. А целим тим сплетом управљају – као неки генерали, што командују армијом – снажни кругови ореола, који се налазе на кључним тачкама композиције. Значи, то је нека јеванђељска или библијска сцена. Ако у неком од ореола приметимо форму крста, то је сцена из Новог Завета, јер је на њој лик самог Спаситеља, Исуса Христа. Наш се поглед задржава на главним елементима – то су лица и руке светитеља. Очи, усне, прсти – задивљујуће живи, а они су од оштрих стаклених кристала! Одједном схватамо да је овде све од кристала, као да се само стакло крунило и уклапало у монументални лик. Као да то није уметник који управља материјом, него је материја изнајмила уметника да јој служи својом маштом, својим талентом, својим трудом. Као да је сâмо стакло пожелело да исприча историју спасења, библијску историју Бога и његовог, за светост способног створења, боголиког човека. Па оно је у виду пешчаних кристала било овде давно пре нас, још од трећег дана стварања света, и памти све што је било саздано десницом Творца. Оно памти како су у рајском врту од њега створена наша материјална тела. Али оно их је знало другачијим, оно се сећа њиховог првобитног, кристално чистог савршенства, које не зна за грех, за пад, за муку. И данас оно моли од Господа да опет покаже макар одблесак тог савршенства. А тако искрена молитва не може да остане без одговора.

Изгледа као да је графички део посла већ завршен, али то није тако. Опет се хартија враћа на своје првобитно место. А у окна, одвојена линијама туша-олова, лепи се подлога композиције будућег витража. Подлога слике излива трећу, или тачније четврту димензију на хартију шаблона. Ако је четврта, па чак и ако је само трећа димензија, то је ипак сувише много за равну површину слике. О томе ће још бити речи касније, а сада о димензији четвртој. Четврта димензија се већ једном појавила у црквеној уметности, заобишавши трећу. Биле су две димензије листа, и четврта димензија Речи. То је јеванђеље, украшено десетинама разнобојних минијатура и китњастих слова-иницијала, у којем је слава Речи Божије.

Сада се и овде јавља реч Светог Писма, ред за редом, испуњава раван слике савршеним орнаментом писаних знакова. По суштини садржаја, то није само драгоцена допуна, то је основа целог дела. Пред нама је парадоксална књига минијатура, уздигнутих до монументалних размера архитектуре. Свештена књига, у којој Реч и Лик чине пуноћу васељене – два једнородна космоса – духовни и материјални, видљиви и невидљиви.

За уцртавање слова Светог Писма користи се још један инструмент – штапић с оштрим завршетком, тачније мноштво таквих штапића с оштрицама разне ширине. То дозвољава избор одговарајуће величине слова у зависности од формата витража и потребе композиције. Текст, који се испод њих извија, тече у дијалогу јачих и слабијих притисака. Штапић даје најбоље резултате у исписивању текста. Четкица је увек влажна, увек пуна туша, а штапић, или носи велику, или скоро безначајну количину туша, па исписана слова имају или већу или мању дубину. На картону се појављује неочекивани, фантастичан ефекат рељефа. Теже, монументалније вертикале, не само да се извијају у мекане елипсе и кругове, него таласима, час пониру у дубину мрака, час узлећу према светлој површини. Линија за линијом, теку многослојне формуле хармоније – лебде у равним достојанственим редовима. Као манастирско појање, као шум морких таласа, умирујући сваку горчину срца.

И поново се тешка хартија помиче напред. Угаљ и туш уступају место живописној палети. Колекција боја није богата, тек ће у процесу одабирања стакла три четири разне црвене боје на картону да се преобразе у десетине разнобојних одсјаја. Засад имамо само црвену, оранж, розе и, у крајњем случају, ћилибарну боју. Свака се нијанса уписује одвојено, свака се налаже по четири пута, свака попуњава фрагменте хартије, који се стално померају горе-доле. Тај посао тражи често враћање уназад и допуњавање. Почиње се од неколико основних обојених поља, после којих долазе мања, бочна окца. После црвене боје долази зелена, затим жута, и на крају разне плаве – светлоплава, тамноплава, виолетна.

Тако сложени слојеви боје саздају идеалну хармонију. Хармонија је савршена, због тога што је преломљена, не до краја идеална... земаљски. Овде се појављују, као у врхунској кухињи, чудновати спојеви укуса, примамљива дисхармонија, која даје динамику тој, наизглед строгој процесији боја. Али то још није све. Овде се, поред унутрашњег дијалога боја, види још и њихов плес с формама сазданим од линија. Боје иду за њима као што овце следе за пастиром, који их води на најбоља пасишта. И још једно изненађење. Ми на хартији видимо људе сличне нама – видимо лица, очи, руке светитеља, све слично нама. Али одједном схватамо колико се они и разликују од нас. Виолетни, ћилибарни, зеленкасти ликови, горуће тамно црвене очи – то је чисто уметнички изум, апсолутна уметничка авангарда. Авангарда, или, тачније, мистично виђење једног другог, сад већ васкрслог човечанског тела, осликаног свим бојама дуге, бојама облака приликом рађања или захода сунца. А у светлим зеницама огањ Светога Духа неуморно озарује душе патријараха, пророка, апостола, светитеља.

Најзад, посао с картоном је скоро завршен. Још се само крупном четкицом цртају масивни железни оквири, који ће у прозорима да држе одвојене делове витража. Сада је картон већ сам по себи једно уметничко дело. Црна боја је главна боја витража. Као што „светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн 1,5), тако се и витраж из таме рађа, и тама има да пред њим одступи. Ако, недовољно упознат с витражном техником, уметник направи сувише светле композиције, оне ће се на супротним зидовима узајамно осветљавати изнутра, и тако потирати сву снагу и красоту своје стаклене, сунцем зажарене супстанције.

Витражни картон је за унутрашњост храма тек прва етапа, увертира пред главним делом посла, који ће трајати неколико недеља, а понекад и много месеци. Али, тај картон је за љубитеље и познаваоце уметности, посебно уметничко дело. Посебно, јер се дешава да се витраж, чији је то прототип, разликује. Радећи директно са стаклом, маестро понекад понешто промени, дода, допуни. Не много, али довољно да остави два различита уметничка дела, израз свог стваралачког виђења.

После дуготрајног стварања првобитног пројекта на картону, будући витраж, заједно с осталим картонима припремљеним за сва окна храма, одлази у витражни атеље. Тамо га очекује права средњевековна алхемичарска лабораторија, кутије с разнобојним прашковима, пресе за израду оловних контура, дијамантски ножеви за резање и обраду површине стакла, пећи за печење и опаљивање ситних стаклених комадића, покривених цртежом и патином, који ће ући у будући монументални витраж.

И свуда стаклене површине, стотине, хиљаде нијанси боја, ко да их изброји? Чије би око препознало све деликатне разлике? Довољно је да се у фабрици стакла, у растопљену масу стакленог песка дода или мало више, или мало мање неке фарбе, и ето нове, још неименоване боје. Велике сталаже, сковане од грубих дасака, стоје свуда укруг радионице, пуне небројених стаклених површина, које се пресијавају хиљадама дугиних боја. А испред прозора монтажни столови, једни дрвени, други стаклени, који служе за коначну монтажу витражне материје. То јест, које материје ? Овде се саздају композиције од сунчане материје, овде се обраћају таборској светлости, овде се призива име Сина Човечјега – Светлости света.

У витражном атељеу царствују мајстори-витражисти, занатлије, који тачност својег мајсторства усавршавају годинама. То је разлог што се већина чак и веома искусних уметника не решава да прекорачи праг ове хале, поверавајући коначну израду својих дела искусним занатлијама. Тек се ретки међу њима одваже да ступе у тај затворени свет «стаклене алхемије», који захтева од њих да заврше следећу «витражну академију». Тако је било и с нашим уметником, који, као мајстор форме и боје, постаје такође и господар стакла и светлости.

Прво се картон простире по столу још већем од оног у ауторовом атељеу. Он може да буде чак осам метара дугачак, али ни то није довољно да се у једном маху обави тек прва од дванаест етапа, које нас очекују. Поново ће требати да се монументална композиција помиче да би се исцртали сви шаблони потребни за израду витража. Под шаблон се подмећу два свитка беле хартије, једна дебља, друга тања, а између њих два слоја црног калка. Сад се рука уметника, наоружана тврдом, врло оштро зарезаном оловком, креће средином сваке црне линије витражног цртежа. Креће се тачно, не одступајући ни за милиметар од средине широке линије цртежа. Центиметар за центиметром преноси се график на хартију под калком. То траје сатима, рука пролази километре док не стигне до краја свог пута. Јер ти витражи ће бити међу најскупљима, који су у тој радионици икада урађени, саздани од врло малих окаца, са врло густом мрежом оловних линија.

Прва етапа је завршена, и шаблон се скида. На два свитка хартије су сад две идентичне копије шаблона. Танки ефемерни цртеж помало напомиње првобитну скицу угљеном, али је он много тачнији, милиметарском тачношћу оцртава малена окца витража. Сада се сваком пару тих стотина површина даје свој јединствени редни број. Најзад се тањи лист хартије намотава у свитак – касније ће то бити карта, по којој ће се склапати витраж.

Трећи подвиг се састоји у томе да се дебља хартија тачно расече на одвојене шаблоне. За то се користи специјални нож са два сечива. Он омогућава да се одбаци дебела црта, која одговара оловној мрежи за везивање стаклених делова. Дебљина мреже је увек иста. Сада сваки нумерисани шаблон одговара тачној форми стакленог окца будућег витража.

Четврти задатак, који у овом случају може да обaви само сам уметник, то је боја стакла за сваки посебни шаблон на основу палете боја с картона. То је стваралачки посао, где ће једна оранж или розе боја с картона да добије неколико десетина различитих, једва приметних варијација.

Пети задатак је изрезивање сваког окца из стаклене табле, коју је за њега одредио уметник. Овде би погрешка за један милиметар могла да доведе у питање склоп целе секције, неколико таквих грешака би могле да осујете и склоп целе композиције. Због тога тај посао увек обавља специјалиста витражист, који је годинама обучаван у непогрешивом руковању дијамантским ножем за резање стакла.

Најзад, после многодневног, минијатурног посла, на сто се простире танка папирна карта, а на сваки њен квадратни центиметар се распоређује одговарајући кристал обојеног стакла – стотине, хиљаде кристала – кад се ради о композицији од петнаест метара. А оне су понекад огромне. Решење те главобоље је шести подвиг, а оно је могуће искључиво захваљујући томе што су шаблони, који су сад под сваким стакленим комадићем били претходно нумерисани.

После овога ће доћи на ред још тежи уметнички задаци. Уметник ће сваки од стотина и хиљада стаклених комадића узети у руке и покрити црном патином, која служи само да се на њу нанесу цртежи и слова. За један дан неколико стотина, за недељу неколико хиљада, за месец десетине хиљада. Свакодневно, исцртана стакла ће бити отправљена у пећ, где ће цртеж заувек да се слије са стаклом.

Иако ће седми подвиг да траје дуго, недељама, а често и месецима, он се неће завршити с опаљивањем последњег стакленцета. Неки незнатни део стаклених плочица ће приликом нагревања да попрска, па ће бити неопходно да се поново тражи одговарајућа боја стакла, да се реже, исцртава и опаљује у пећи. Тек онда ће и овај, седми подвиг бити завршен.

Осми подвиг је у ствари понављање седмог. Само, овога пута ће се на стакло наносити и опаљивати патина у боји. Посебна за сваку витражну боју, у зависности од стваралачког надахнућа и талента уметника. На црвене плочице се наноси ћилибарна или розе патина, да би она заплесала у дијалогу боја, а на светлоплаву тамоноплава. А може хармонија боја и да се разбије, па да се сједине боје са супротних крајева дуге. И поново недеље и месеци посла пре него што хиљаде стаклених плочица буду готове за склапање у коначни витраж. И свака од тих плочица је, од момента кад је била изрезана, прошла кроз руке уметника најмање десетак пута.

Десети подвиг, то је мукотрпни процес уклапања и корекције свих коначно испечених стакала у одвојене секције витража. То се ради на подлози од дебелог полупрозирног стакла, која се постави према прозору. Сунчева светлост ће омогућити да се постигне осветљеност слична оној што ће да запали боје витража у унутрашњости храма. Једна секција за другом постепено рађају целу композицију, али још увек без оловних жила, које ће их повезати. Само шарени сплетови боја, прилепљени за стаклену подлогу малим лоптицама од пластелина. Ово је закључна етапа провере и замене плочица, ако се испостави таква потреба. То је најудобнији моменат да се исправи цртеж, патина или нијанса стакла. То траје још неколико дана, јер поново треба резати стакло, покривати га патином, цртежом, обрађивати га на високој температури...

Десети подвиг – то је преношење целих секција витража, плочица за плочицом, на дрвену подлогу, где се оне каче на оловну мрежицу. Тај посао обавља мајстор под руководством уметника. Затим се свако оловом оковано стакло оловним капљама заварује за остала. После се скоро готова секција поверава млађем сараднику, који ће оловним оксидом попунити све шупљине. Кроз неколико дана, кад оловни оксид затврдне, витраж се коначно чисти и пакује у дрвене сандуке попуњене сламом. Његова стаклена супстанција треба да буде достављена цела и неповређена у храм, који може да буде неколико десетина, па и неколико стотина километара удаљен.

Једанаести подвиг, то је монтажа готових секција витража у прозоре храма. Добри мајстори витражисти су у стању да само за један дан поставе цели огромни витраж, али ће и тако посао трајати најмање једну недељу. Треба разне секције витража укомпоновати с челичним ојачањем, а ово учврстити у прозорске оквире и зид. Та челична ојачања су неопходна као заштита од удара ветра, јер витраж је једно огромно једро, састављено од танких стаклених плочица, сједињених најмекшим металом, оловом. Треба да се заштити не само од налета ветра, него и од оседања под сопственим теретом. То би могао да буде крај подухвата.

Али није! Уметник тек сада први пут види своје дело у целости. Стојећи пред огромним витражом, први пут види сву некад замишљену лепоту у пуном сјају, види резултат свог многомесечног, а често и многогодишњег труда. И ту се одједном обраћа старешини храма:
— Видите, Оче, тамо на лику светитеља треба да заменим један детаљ тамнијим стаклом, а тамо, на другом месту боја не одговара. Молим Вас, не уклањајте скеле, а ми се враћамо кроз три дана да то заменимо.
— Не треба, Маестро, одговара свештеник, такве ситнице нико неће да примети, ни ја, ни моји парохијани.
— Како то, нико!? А анђели небески? Како ћу ја пред њима да се оправдам за недовршено дело?





| ГЛАВНА СТРАНИЦА | КОНТАКТ | НОВОСТИ | УМЕТНИК | СТВАРАЛАШТВО | КАТАЛОЗИ И МАТЕРИЈАЛИ | ФИЛМОВИ | ИЗЛОЖБЕ | ПОКРОВИТЕЉСТВА | Deep. © 2011-2018