PL  RU  EN  FR  UA  SR

ИКОНОСТАС СВЕТЛОСТИ


АДАМ СТАЛОНИ-ДОБЖАНСКИ


Потпис уметника, у виду готског амблема исплетеног од иницијала његовог имена и презимена : ASD, који представљају барку Светог Петра, на фону грчког крста.




ГЛАВНА СТРАНИЦА

​Могуће би било саставити две биографије уметника, две истините, а у исто време различите приче о његовом животу. Прва, која се дешава у реалном свету, и друга, историја стваралачке маште мајстора. И управо се ова друга намеће као јединствено права и исправна за нас, као и за све оне, који осећају његову уметност. Она прва, без обзира на илузију реалности, је у суштини другостепена. Другостепена, али важна само утолико што је својим драматизмом упутила Адама Сталони-Добжанског на то да се коначно и неповратно настани у свету своје стваралачке фантазије и уметничке замисли. Он се настанио тамо, попут древних анахорета, пустињака, који су своју самоћу делили само са својим надахнућем и својим Господом.

А све је било тако лепо почело 1904. године, источно од Кијева. Мајка пуна љубави, отац препун брижљивости, богато детињство прворођеног сина поштованог судије у граду Мељна у Черниговском крају, у самом срцу Руске империје. Детињство, богато материјално, али пре свега богато духовно и интелектуално. Отац, потомак гордог пољског витештва, које је памтило победе на пољима Грунвалда, велики пољски патриота, који се вратио у родни крај источне Украјине после дугогодишњег сибирског изгнанства. А поред њега предана и пуна љубави мајка, Украинка, наследница староверачке традиције, која је још памтила првобитну духовност Кијевске Русије, која је сачувала богатство и мистику византијске иконе.

Први светски рат, па Бољшевичка револуција, у прах су разнели тај светли сунчани пејзаж. Остали су само, за прехрану, сточна репа, и свакодневни физички труд, да би спасао родитеље, који су морали да се крију, и млађег брата и сестру. И нада на обновљену Пољску, куда је, најзад, породица и доспела захваљујући пољско-совјетском договору о репатријацији, пресељењу по националној припадности. Али, ни овде нема места за пређашњу хармонију и покој. То је било време рађања националистичких идеологија, опредељавања и груписања под националним и верским заставама, који ће ускоро бацити Европу у окове новог апокалипса, на пољима смрти Другог светског рата. Али Адам Сталони-Добжански још увек припада оном другом, претходном свету, који је умео да уједињује наслеђе многих култура, народа и вероисповести. Он је наследник Истока и Запада европске цивилизације, културе латинске и културе византијске, националних вредности и традиција и руских и пољских. То њему не слути ни на шта добро, јер већ у гимназији навлачи на себе непријатељство учитеља националистичке оријентације.

Али ће ипак окусити још мало мира и спокоја за време студија у Краковској академији уметности (1928-1932), где ће срести изузетне учитеље и наставнике. То је најстарија и најчувенија пољска академија уметности, која још увек памти своје генијалне осниваче, оне који су саздали у уметности чудо „Младе Пољске’’. Овде ће уметник да добије од професора Игнација Пењковског своје стваралачко вјерују: „Време је да Вас називам колегом, а време је, и тако треба, да Вам кажем и неку поуку. Ви сте, наравно, овде у нашој Ададемији за ових неколико година научили да је целокупна учетност само логика и налажење решења.Али ми потајно знамо да нешто треба стварно волети. Желим Вам све најбоље’’. Додуше уважени професор није рекао да за ту тајну има да се плати најскупља цена. За љубав према ономе што је већ сурово осуђено. За част, веру, наду и лепоту. Јер управо је почињало „време Апокалипсе’’, и све традиционалне, људске вредности, ће бити поништене.

И онда је уметник отишао у свој паралелни свет, где се настанио, сад већ заувек. У непрекидни рад на скелама, по витражним радионицама, где је, из године у годину, стварао све нове и нове полихромије, мозаике и витраже. Али и овде му је била неопходна брига његовог анђела чувара, јер ни овде, у отаџбини својих предака, није могло да прође без злобе и тирјанства средине. За било коју од страна у тоталном конфликту, он је био туђ. Управо због тога је био подказан немачком казненом одреду од стране првог суседа, одговорног за културу и информацију, „за сваки случај’’, као православац, то јест потенцијални симпатизер Совјетског Савеза. А ускоро ће се наћи и у самици совјетске НКВД, еквивалент југословенске УДБЕ. Тамо му је било „обећано’’ да ће му приредити случајну аутомобилску несрећу, или самоубиство, ако се одрекне „части’’ да служи као комунистички обавештајац унутар црквене средине, али се он ипак неустрашиво одриче те части.

У коначном рачуну, њега је спасло његово, већ тада широко познато мајсторство. Он је био велики уметник, и његова уметност је била достојно оцењена, па су му стога биле пружене руке помоћи. Међу њима су биле и две снажне деснице. Једна је била од стране варшавског митрополита Василија, поглавара Пољске православне цркве, а друга од стране краковског бискупа Карола Војтиле, будућег папе римског Јована Павла Другог. Они су га спасли, поверавајући му рад на десетинама цркава, католичких и православних.

А „време апокалипсе’’, у којем је уметник имао да живи, свеједно што сад више није могло да га уништи физички, уопште није заборавило своју рушилачку обавезу. Оно је успело да на наслеђе мајстора постави печат тишине, цензуру, која је чак за неколико деценија надживела оне који су је наметнули. Тек сада, преко тридесет година после уметникове смрти 1985. године, његова се уметност враћа у живот. Враћа се у целом свом богатству и величини, као што су се у своје време враћала ремек дела непознатих средњевековних мајстора. Јер одлазак „у пустињу’’, као и увек, јесте једини пут достојан великих мајстора уметности. У тој самоћи, у тишини срца, они могу најзад да отпочну стваралачки дијалог с унивезумом, са својим Господом. И да стварају само за Њега. А таква дела неприметно попримају димензије непознате свакодневици, универзалне, бесмртне, невременске.

Зрели радови уметника се појављују врло рано, већ у гимназији од 1924. године. Управо тада и настаје циклус изузетних портрета, који наговештава великог уметника. Десетине скица, цртежа и слика, које откривају психолошку дубину и карактер различитих персонажа. Драматизам и умешност да покаже најдубља стања људске душе, уметник ће стално да обогаћује све новим и новим стваралачким открићима. Поред портрета, из тог периода усхићење изазивају и многобројни цртежи коња, показаних увек у драматичној пози, која подвлачи сурову лепоту тих животиња.

Свој пут у мистику сакралне, свештене уметности, овај уметник је почео, како то често бива, сасвим случајно. Пред крај студија, 1932. године, његов колега из академије уметности, Јан Цихоњ, га је позвао да му помогне при рестаурацији католичке средњевековне дрвене црквице у Харклови, у провинцији Подхале. Довољан је био тај један посао да се код уметника пробуди њему својствено источно, византијско схватање уметности. Уметности као узвишеног служења иконописца, који земљи доноси образац лепоте небеске.

Већ у првим полихромијама се примећује огромно инересовање уметника за народну културу. Он је њу уздигао на уметнички Парнас руководећи се њему блиском краковском традицијом „Младе Пољске’’ – пољским ArtNouveau. Он стаје у исти ред с таквим мајсторима као што су Станислав Виспјански и Јузеф Мехофер. Полихромије у градовима Радом (1941), Бобин (1943) и Михалов (1954) је могуће смело убројати међу највећа ремек дела зидне уметности те врсте.

Кад је изгледало да је наступио врхунац лирског генија уметника, погруженог у чудесну декоративност народног орнамента, он неочекивано прихвата изазов, који му у лице баца прво нацистичка, а затим и комунистичка физичка и духовна катастрофа. Прихвата тај изазов кроз нови материјал – витраж. Радови уметника престају да буду чудесни, рајски врт, где би у сваком тренутку могао да се зачује шум анђелских крила. Они постају поље битке добра и зла. Битке, која се води на уметничким просторима, паралелно с непрестано растућим бројем земаљских ратова.

А та битка већ захтева од њега најсавременије оружје. И тада уметник посеже за оружјем апстракције, авангарде и кубизма. С несхватљивим мајсторством он дословно влада најпростијим геометријским формама, од којих саздаје портрете гиганата духа – пророка, апостола, светитеља. То више нису портрети људи какве ми знамо из нашег земаљског искуства. То су портрети хероја вере, способних да истрају пред сталном и свеобухватном поплавом Апокалипсе. Тим ликовима он испуњава прозоре храмова у местима Тшебовинско (1949-56), Заверције (1955-64), Ниса (1957-60), Вжешчува (1958), Розвадов код Љубљина (1953-61), Анопол (1961), Радом (1965), Битом-Оджански (1967), Тенчинек (1968-70), Грод Белостоцки (1953-58), Варшава (1959), Вроцлав (1964). Снагу цртежа подкрепљује сила насићених боја, које достижу океанске дубине.

Његова уметност усхићује, али истовремено и узнемирава. Узнемирава комунистичке властодржце, који 1962. године, на дан отварања изложбе „сувише духовних витража Адама Сталони-Добжанског, исту затварају. Они налажу цензуру, која је имала за циљ да краковског уметника коначно избрише са страница историје пољске културе. То је апсолутна забрана изложби, публикација, на било какво присутство у медијима, укључујући и црквена средства информисања. И наравно, скида се с екрана филм, овенчан славом победника, који само што се вратио 1958. с венецијанског фестивала краткометражног филма, заузевши прво место. Био је то филм познатог пољског режисера Јана Ломницког, који је показивао како под руком мајстора ничу задивљујући и необични витражи, јер су то први на свету црквени витражи, који уједињују светлосност готичког стакла и мистику византијске иконе.

Али нису те репресије најболније за краковског уметника. Ја се бојим – обраћа се он једном приликом својим ближњима – за будућност. Уметност и уметници су увек имали дар интуиције, дар да предосећају време које долази. А данас је уметност постала предсобље ада, жели да буде посланик смрти. Нису ли они стварно видели шта нам доноси будућност без традиције, наде и вере?

Адам Сталони-Добжански није саздао своју школу, он нема ни ученике, ни наследнике. Као многи најизузетнији мајстори, он остаје заувек непревазиђен, сам. Фигура забрањеног уметника ишчезава из друштвеног простора, а његови радови – чак и витражи – полако одлазе у сенку. Заборављен од свих, он умире у Кракову 1985. Током наредних тридесет година његово уметничко наслеђе иконописца остаје неизвесно, како за вернике, тако и за специјалисте – историчаре и критичаре уметности, музејске раднике, теологе. У многим храмовима ново поколење свештеника чак не зна ни име уметника, који је свега неколико десетина година раније, саздао у њиховим храмовима полихромије и витраже високе класе. У некима од њих су фреске овог уметника биле прекречене.

Тридесет година је прошло као три дана пребивања у гробу пре васкрсења. Данас се духовно наслеђе Адама Сталони-Добжанског, одбацивши надгробни камен, јавило у пуној слави пред нашим очима. Оно је постало водич кроз пољску уметност двадесетог века за инострану публику. Многи су задивљени мноштвом значења које оно садржи – канонског, уметничког, богословског,... мистичког. Многи почињу да у њему откривају непоновљиви уметнички, теолошки и, у првом реду, мистички феномен.

Адам Сталони-Добжански није узалуд умро за овај свет, јер се истовремено родио за Небо. И у то нема потребе да се верује, да се објашњава, интерпретира. То је просто очогледно и за необавештеног посматрача. Мистичко виђење уметника је доступно нашим чулима. Јасно је да се ми, налазећи се пред лепотом његових витража, икона, фресака и мозаика, налазимо пред вратима небеским.


| ГЛАВНА СТРАНИЦА | КОНТАКТ | НОВОСТИ | УМЕТНИК | СТВАРАЛАШТВО | КАТАЛОЗИ И МАТЕРИЈАЛИ | ФИЛМОВИ | ИЗЛОЖБЕ | ПОКРОВИТЕЉСТВА | Deep. © 2011-2017